U arhivi NIN-a, u broju 644 od 12. maja 1963. godine, sačuvan je jedan od najpotresnijih tekstova sovjetskog novinarstva. Reč je o priči koja ne govori samo o zločinu, već o njegovom sporom i gotovo neprimetnom nastajanju. Petnaestorica mladića iz Kujbiševa našla su se pred sudom zbog brutalnih dela grupnog nasilja. Presuda je bila surova – petorica su osuđena na smrtnu kaznu.
Tekst pod naslovom „Kobna roditeljska ljubav“, objavljen u rubrici „Govoreći otvoreno“, razotkriva mehanizam društvenog i porodičnog slepila, u kojem se zlo ne rađa naglo, već raste godinama, hranjeno popustljivošću, ćutanjem i lažnim opravdanjima.
Sudnica puna mladosti i beznađa
Autor teksta započinje svedočenjem sa suđenja koje je ostavilo najdublji trag u njegovom profesionalnom životu. Na optuženičkoj klupi sedeli su momci koji su tek zakoračili u odraslo doba. Umesto planova, snova i budućnosti – čekale su ih presude. Petorici je izrečena smrtna kazna zbog organizovanih grupnih silovanja.
„Izgleda sasvim neverovatno da je tako nešto moguće u naše vreme“, zapisao je autor, suočen s činjenicom da se monstruozni zločini mogu dogoditi i u društvu koje veruje da je moralna degradacija stvar prošlosti.
Kujbiševski „Brod“ – ulica bez cilja
Centralna ulica Kujbiševa, među mladima poznata kao „Brod“, bila je mesto njihovih svakodnevnih okupljanja. Danju obična gradska ulica, noću je postajala pozornica besciljnog tumaranja, pijanstva, ciničnih pogleda i agresije. Mladi su govorili izobličenim jezikom, mešavinom iskrivljenih stranih reči i ruskog slenga, jezikom kojim se nije moglo govoriti o radu, umetnosti ili osećanjima – samo o pijankama i tučama.
Okolina je dugo zatvarala oči. Smatralo se da su to prolazne pojave, mladalački bunt, potreba za dokazivanjem. „Proći će“, govorilo se. Ali nije prošlo.
Postepeni pad bez alarma
Propadanje nije počelo nasiljem. Počelo je podsmehom autoritetima, ravnodušnošću prema učenju i radu, cinizmom prema društvu. Skepsa je zamenila ideale, a površna sloboda potisnula odgovornost. Granice su se pomerale neprimetno – prvo sitne krađe, zatim pijanstva, pa nasilje.
Najstrašnija činjenica bila je da se sve to dešavalo gotovo pred vratima gradskog komiteta Komsomola, bez odlučne reakcije.
„Divni dečak“ koji je postao zločinac
Posebno mesto u tekstu zauzima Vladimir Aljšin, jedan od osuđenih. Njegova majka u sudnici ne prestaje da plače, ubeđena da je njen sin „divan dečak“. Sud, međutim, beleži da je Aljšin bio jedan od najbezobzirnijih učesnika zločina – učestvovao je u silovanjima maloletnih devojaka i pokazivao potpunu odsutnost kajanja.
Roditelji su ga branili u svakom trenutku. Svaku prijavu su relativizovali, svako hapšenje proglašavali klevetom, svaki incident zataškavali. Umesto granica – nudili su opravdanja. Umesto odgovornosti – zaštitu.
Ljubav bez granica kao najopasniji neprijatelj
Autor iznosi jednu od najtežih, ali i najjasnijih poruka teksta: roditelji koji sve opraštaju mogu detetu naneti veću štetu nego najljući neprijatelj. Ljubav bez moralnih zahteva, bez discipline i bez odgovornosti, ne gradi čoveka – ona ga razgrađuje.
U porodici Aljšinih vodilo se računa o udobnosti, odeći i statusu, ali ne i o vrednostima. Brinulo se da se u kuću ne unese blato, ali ne i da li se prljavština taloži u duši.
Kazna koja stiže kasno
Tekst se završava opomenom: društvo često shvati grešku tek kada je prekasno. Kada se detetu godinama poručuje „živi za sebe, ne obaziri se na druge“, ta poruka se vraća kao bumerang – prvo društvu, a zatim i samim roditeljima.
„Teško onome koji ovu pedagošku istinu shvati suviše kasno“, zaključuje autor.