U Modriči živi majka koja je sve svoje dane posvetila jednom cilju, da njen sin ima barem malo lakši život. Njihov život ispunjen je brigom, borbom i ljubavlju koja ne traži ništa zauzvrat. Sami su ostali još 2010. godine, ali nisu izgubili ono najvažnije, međusobnu povezanost. Iako njen sin ne govori, razumije svaki pogled, svaki dodir i svaku namjeru.

Sin mi je rođen u Tuzli sa srčanom manom. Ako ste ikada čuli za doktoricu Hidajetu Begić, kardiologinju… Da nje nije bilo, moj Adnan danas ne bi bio živ. Rođen je s kilogram i po. Moj brat Adnan poginuo je u ratu i sinu sam dala njegovo ime, isti je on. Ima 23 godine, ne govori, ali sve razumije. Ima više bolesti, rođen je i sa smanjenom glavom. Nekada bude agresivan. Kada ga to uhvati, lupa i razbija. Mogla sam imati više, ali šta ću… Ovaj namještaj i stvari su od zla oca i gore matere, ali čovjek se mora snalaziti. Pomognu ljudi. I on meni pomogne, sredi dvorište, pokosi i uradi sve što može. Samo nekad bude nervozan, posebno kada je vrijeme loše – priča Alma.

Koliko god može, njen sin je uz majku u svemu. Radi, pomaže i ne odustaje. Tokom naše posjete upravo taj iskreni osmijeh bio je dovoljan znak da su prepoznali razlog našeg dolaska, da nisu sami i da još postoje dobri ljudi spremni pružiti ruku pomoći.

Momak koji je pisao pomogao mi je i dao 150 maraka. Još imam 80, nisam potrošila. Živjeli smo s ocem. Ležao je na klinici u Tuzli i umjesto da kući dođe na svojim nogama, došao je u sanduku. Sa sprata psihijatrije skočio je kroz prozor. Bio je borac tokom rata, doživio je traumatski šok i tako je sebi oduzeo život. Dan prije nego što je trebao izaći kući stao je na prozor i bacio se. Inače je bio rodom iz Dervente. Tokom rata bili smo prijavljeni u Tuzli, a poslije smo se vratili u Modriču. Kada je počeo povratak, vratio se ovdje – kazuje Alma.

Ostatak priče pogledajte u videu iznad teksta, objavljenom u emisiji „Ispuni mi želju“.