Nacistički podoficir i Ukrajinka mogli su se sresti samo kao neprijatelji. Ali su se zaljubili i živeli zajedno mnogo godina. Bili su primorani da kriju svoju ljubav. Vilhelm Dic je dugo zaboravio svoj pravi identitet, skrivajući se na tavanu, ali je tamo proveo najbolje godine svog života. Konačno je otkrio ovu tajnu svom sinu Pavlu nakon smrti svoje supruge Fenje.
Dana 7. marta 1944. godine, u nemački grad Vehštebah poslata je smrtna vest sa tekstom: „Vilhelm Dic, podoficir. Nestao u akciji. Pretpostavlja se da je mrtav.“ Na zidu lokalne katoličke katedrale pojavio se natpis: „Vilhelm Dic. 06.01.1915-07.03.1944.“ Dicovi borbeni drugovi i njegovi rođaci u Vehštebahu pretpostavili su da je poginuo tokom brzog nemačkog povlačenja iz Ukrajine.
Na neki način, bili su u pravu. Rat se za Dica zaista završio u Ukrajini. Tamo je poginuo. Poginuo je kao vojnik Hitlerovog Vermahta, a rodio se kao Fenjin muž. I ostao je u Ukrajini dugi niz godina, jer je tamo upoznao ljubav svog života. Kasnije je promenio ime i prezime. Čak je uspeo da dobije i dozvolu boravka u čerkaskom gradu Smila. Pa ipak, nikada se nije pokazivao strancima. Kao da nikada nije ni postojao.
Kako su se upoznali?
Jedan od predgrađa Smile meštani zovu Zagreblja. „Greblja“ na ukrajinskom znači „brana“. Iza ove brane, grad se završava i počinje tipična ruralna Ukrajina. Kuće, prednje bašte, ograde, bašte povrća, polja. Upravo na jednom takvom polju, davne 1943. godine, nemački vojnik je prvi put upoznao lokalnu devojku, Fenju.
Upravo Pavle je
Majka Pavla Vasiljeviča zvala se Fenja Ostrik. Godine 1943, Fenja Ostrik, stanovnica Smile, srela je mladog nemačkog vojnika u polju kupusa. Čudno, nije ličio na nacističke agresore na koje je ona navikla. Ako su se ti Nemci osmehivali, to je bilo krvožedno. Ali ovaj mladi vojnik iz bolnice se ljubazno smešio. Da nije bilo njegove uniforme, mogli su ga pomešati sa iskrenim ukrajinskim momkom.
Čak i u školi, Fenja je bila dobra u nemačkom. Prvi razgovor i upoznavanje počeli su između nje i neobičnog „Frica“: „Ja sam Vilhelm. A ja sam Fenja.“ Mladi ljudi su razvili simpatije jedno prema drugom. Njihovo prijateljstvo je počelo otkrivanjem storogo čuvane tajne.
Naime, Fenja je poverila Nemcu, jer je ostetila da može da mu veruje, tajnu da je jedna porodica iz Smele krila kravu, dojilju dece, od nemačke konfiskacije. Pedantna komanda, koja je vodila evidenciju o svakoj kokoški, dugo je tražila tu nestalu životinju. Ako bi bila otkrivena, onaj ko je prikrivao suočio bi se sa smrću. Fenja je poverila Nemcu lokalnu tajnu, kako bi pokušala da zaštiti svoje komšije. Vilhelm ne samo da nije otkrio njih, već je i pogrešno informisao komandanta koliko je mogao. Nemačke vlasti u Smeli su ubrzo zaboravile na kravu.
Fenja je mnoge ljude spasla nemačkog zarobljeništva
Fenja je bila uverena da se ovom Nemcu može verovati. Pričala mu je o svojoj službi i svom radu. Radila je na nemačkoj „berzi rada“, mestu gde su nemački okupatori regrutovali „istočne radnike“. Na „berzi rada“ je pisala potvrde za regrute. Do Ukrajine je odavno stigla vest o tome šta čeka „istočnog radnika“ u Nemačkoj. Fenja je pokušala da pomogne svojim sunarodnicima pisanjem lažnih potvrda i dokumenata. Zahvaljujući Fenji Ostrik, mnogi stanovnici Smile su izbegli nemačko zarobljeništvo.
Ubrzo je došao red na Fenju da ode u Nemačku. Pomagala je drugima, ali nije mogla da pomogne sebi. Devojčina porodica i prijatelji počeli su da se opraštaju od nje. Nije bilo skrivanja. Kao odmazdu za nestanak devojčice odabrane za Nemačku, Nemci su mogli da pogube celu njenu porodicu. Niko nije očekivao čuda pod okupacijom. Ali čudo se ipak dogodilo. Fenja je uspela da pobegne iz voza koji je prevozio ljude „za Nemačku“.
Prijateljstvo koje se razvilo u neverovatnu ljubavnu priču
Nepotrebno je reći ko je pomogao Fenji. Bio je to Vilhelm Dic, podoficir Vermahta. Njihovo prijateljstvo se razvilo u istinsku ljubav, koja je bila obostrana.
Jedne noći, dvoje ljudi su ušli u kolibu Ostrikovih. Bili su to Vilhelm i Fenja, držeći se za ruke. Ušli su u kolibu tako da ih niko živ ne vidi. Pavel Grigorijevič i Marija Mahtejevna, Fenjini otac i majka, čekali su tamo, u još gorem stanju. Za njih, nemački podoficir nije bio osvajač. Spasio im je ćerku i stoga je bio jedan od njih. Osim toga, i sama Fenja je prepričala roditeljima mnogo toga što joj je Vilhelm rekao.
Rat obavijen lažima
Vilhelm Dic, sin železničkog radnika, bio je fasciniran slikarstvom i privučen lepotom od detinjstva. Godine 1933, kada su nacisti došli na vlast, osamnaestogodišnji Vili je radio u lokalnoj fabrici, slikajući porcelan. Mladi radnik je bio nepoverljiv prema nacističkoj ideologiji, ali nije protestovao. Godine 1939, Vili je regrutovan u Vermaht. Vojnu službu je uzimao zdravo za gotovo. Vili se na frontu pokazao kao vešt i hrabar vojnik, ubrzo dospevši do čina podoficira. Podoficir Dic je predvodio svoju jedinicu u Staljingrad. Taj grad se pokazao kobnim za njega.
Dok je bio na frontu, Dic je počeo da veruje da je Nemačka uvučena u nepravedni rat i da nacistička propaganda laže. Dic je tražio izlaz iz rata. Njegova prilika se ukazala u Staljingradu. Tokom bitke za grad, Dic je teško ranjen. Avion Luftvafea je prevezao podoficira preko fronta, u Ukrajinu. Tako je Dic završio u bolnici u Smeli. Upoznavši i zaljubivši se tamo u Fenju, Vilhelm je konačno shvatio da je rat za njega završen.
Fenjini roditelji prihvatili zeta
Fenjini roditelji su blagoslovili mladence. Ali seljani nisu smeli ništa da znaju o zetu Ostrikovljevih. Kako se sećao Pavle Docenko, Vilhelmov i Fenjin sin, „u najboljem slučaju, bili bi suđeni, ili možda pogubljeni na mestu“. Za Dica, rat je bio završen, ali za stanovnike Smele se nastavljao. Svaki Nemac se smatrao neprijateljem.
Vilhelm je u početku živeo na tavanu kuće. Fenjini roditelji su bili poznati po tome što su bili nedruštveni i izbegavali strance. To je išlo na ruku mladom paru. U početku, Fenjin mladi muž je mogao da napusti tavan samo noću. Da se protegne, prošeta, udahne svežeg vazduha… Ostatak vremena se krio na tavanu kao miš, plašeći se da otkrije svoje prisustvo. Proći kao meštanin bilo je nemoguće. Dic se mučio sa ukrajinskim. Sve što se govorilo u tom kraju, Fenja mu je prenosila na nemačkom.
Malo po malo, Vilhelm je počeo da savladava maternji jezik svoje žene. Uz Fenjinu pomoć, ubrzo je mogao da komunicira sa okolinom o jednostavnim temama. Tada je imao priliku da bar nakratko napusti tavan i popriča sa rođacima i komšijama. Ostrikijevi su svojim komšijama o Dicu rekli sledeće: „On je Fenjin muž. Povremeno se ovde pojavljuje. Živi i radi u Kijevu.”
Priča se ukorenila i proširila. Do tada je Vilhelm Dic već postao Vasilij Docenko. Priča iza novog imena je neverovatno jednostavna. Fenja, njegovi rođaci i komšije su ga jednostavno zvali Vasilij. Dic je postao Dicenko. Ali službenik za pasoše koji je izdao Fenjina nova dokumenta nakon njene „udaje“ smatrao je prezime neobičnim i ispravio ga je u Docenko. Tako je mlada porodica Docenko došla u Smelu.
Kako su preživeli?
Kao što je već pomenuto, Vilhelm Dic je bio dobar umetnik od detinjstva. Fenja je takođe malo crtala. Zajedno su smislili način da se izdržavaju. Kupovali bi debelu tkaninu ili stare ćebad, isekli šablon sa šarom, a zatim ofarbali prazninu. Rezultat je bio domaći tepih. Fenja je ove „tepihe“ predstavljala kao svoj rad. Kada je Vilhelm Dic postao Vasilij Docenko, počeo je da pomaže seljanima u popravci i podešavanju svih vrsta mehanizama, od satova do alatnih mašina. Vredan i tačan Nemac, pored slikanja voleo je mehaniku.
Tako su prolazile godine. Docenkovi su se preselili iz stare kuće u novu kuću, koju je lično projektovao glava porodice. Ova kuća se isticala od ostatka arhitekture ne samo zato što je bila u potpunosti napravljena od cigle. Kuća je imala potkrovlje, zastakljeno preko celog zida. To je bilo retko u ovim delovima Ukrajine. Ali svako ko je bio u Nemačkoj bi to odmah razumeo. Potkrovlje je bilo zastakljeno iz očiglednih razloga. Glava porodice je nastavio da se krije od stranaca. Kada bi povremeno napuštao svoje skrovište, ljudi bi za njega govorili: „Došao je iz Kijeva.“ Tokom ovih retkih „poseta“, radio je u radionici koju je sam sagradio i iskopao u bašti. Do tada je Pavle, njegov sin sa Fenjom, već odrastao. Smatrano je kao da nema oca.. Sam Pavle, koji je iskreno voleo svog tatu, nije razumeo zašto. Kako je odrastao, Pavle je počeo da primećuje očevu stalnu opreznost.
Pavle je pokušao da sazna od majke zašto se njihov otac krije na tavanu, ali Fenja je odgovorila: „Mora biti tako. Ali tvoj otac nije uradio ništa loše. Samo je sudbina morala da se sakrije.“
Fenjina smrt
Dok se Vasilij-Vilhelm skrivao, njegov sin je odrastao, a Fenja je polako počela da bledi. Devojka koju je nekada spasao sada je bila često bolesna starija žena. Godine koje je porodica Docenko proživela bile su teške i narušile su njeno zdravlje. Pa ipak, niko se ne seća da se Fenja Docenko ikada žalila. Držala se svoje snage i pomagala drugima da učine isto. Ali baš kao i u mladosti, nije mogla da pomogne sebi.
Dok se u kući Docenkovih održavai parastos za Fenjinu smrt, Vilhelm je preko noći osedeso na tavanu. Stariji čovek je jaukao i plakao u jastuk. Čuo je sve što se dešava dole, prepoznajući glasove svog sina, sada odraslog čovekam Natašinog muža i oca. Srce mu se iznutra slamalo. Na trenutak, ni sam Vilhelm nije želeo da živi.
Kada su svi otišili, Dik je sišao sa tavana. Fenjin kovčeg je ležao na stolu usred prazne sobe. Stariji Nemac je celu noć sedeo pored svoje žene, milujući je po hladnim rukama i umivajući joj voljeno lice suzama. Godine su prekrile Fenjino Docenkovo lice dubokim borama. Dic je plakao i šaputao ime svoje žene. To je trajalo tri noći.
„Tata, ne znam ništa o tebi“
Posle Fenjine sahrane, Pavle Docenko je primio svog ostarelog oca. Jedne večeri, sedeli su u kuhinji, sećajući se Fenjine smrti. Pavle, sipajući votku u čaše, rekao je ocu: „Tata, ne znam ništa o tebi.“ Vasilij Docenko, skupivši hrabrost, ispričao je sve sinu.
Pavel, koji se do svoje četrdesete godine smatrao pravim Ukrajincem, bio je zapanjen. Ispostavilo se da ima nemačke krvi! Njegov otac je bio bivši nacistički podoficir, omraženi Fric! Ali onda, smirivši se, zagrlio je svog starog oca. I ubrzo ga je zadesilo još jedno iznenađenje.
Spajanje Nemca sa familijom posle mnogo godina
Vilhelm Dic je imao brojne rođake u Nemačkoj. Grad Vehštebah je postao deo Zapadne Nemačke posle rata, što je otežalo kontakt sa tom zemljom za sovjetskog građanina. Ali kada je Vilhelm Dic konačno napustio utočište, 1988. godina se bližila kraju. Vasilij Docenko i njegov sin počeli su da pokušavaju da obnove veze sa svojim nemačkim rođacima. Vilhelm Dic je imao živu sestru Katrin i dva rođaka, Valtera i Vilhelma, koji su ostali u Nemačkoj. Krajem 1980-ih, dobili su i unuke. Diceovi su bili oduševljeni neočekivanim povratkom svog rođaka i odmah su ga pozvali da dođe.
Vilhelm je tamo prvo otišao sam. Razgovarao je sa porodicom, povratio svoja prava i obezbedio penziju i beneficije. Dok je bio u Vehštebahu, Dic je zamolio sveštenika da ukloni njegovo ime sa spiska na zidu. Sveštenik je odbio: „Ubijeni ste.“ Vilhelm je to shvatio kao znak od Boga. „Istina je, zaista sam umro 7. marta 1943. Nisu znali ništa o meni.“ Onda je uzdahnuo: „Ali ja sam već imao ljubav.“
Onda je Pavle počeo da putuje u Nemačku sa svojom porodicom. I njihova neobična priča je dugo bila vest u novinama.
Docenkovi i danas čuvaju jedan neobičan predmet kod kuće. To je stara nemačka kaciga. Nosili su je vojnici Vermahta i SS-a. Ove kacige su izazivale užas i mržnju u Ukrajini. Posle rata, korišćene su za čišćenje septičkih jama ili su bačene u smeće. Pavle Docenko, dok je čistio očevu kuću, pronašao je ovu kacigu u ormaru. Rekao je sinu da je čuva kao porodičnu relikviju.